"Sistem patrijarhata: To, ne On, ne Oni niti Mi"

Jedan od osnovnih termina u feminističkoj teoriji je takođe i jedan od najkontroverznijih i stoga nikad dovoljno edukacije. Danas pričamo o patrijarhatu, tačnije patrijarhaln(i)om društvu(ima). Autor Alen G. Džonson (Allan G. Johnson) se u svojoj knjizi „The Gender Knot: Unraveling our patriarchal legacy“ bavi upravo time šta patrijarhat jeste, šta nije, kako utiče na naše živote, a kako pak naši izbori utiču (ili ne) na promene u patrijarhalnim strukturama itd. Preneću nekoliko citata iz njegove knjige (drugo poglavlje: Patriarchy, the System: An It, Not a He, a Them, or an Us) kako bismo stekli neku predstavu o tim kompleksnim pitanjima. Preporučujem vam da pročitate ovu knjigu u celosti.

Krenimo od toga šta predstavlja najveći problem u vezi sa pojmom „patrijarhat“:

Kada se pomene „patrijarhat“ mnogi umesto toga čuju „muškarci“, tako da se uzima da kritika muške privilegije i opresije žena u stvari znači da su svi muškarci – svaki pojedinačno – opresivni ljudi. To je dovoljno da mnogi muškarci kritiku shvate lično, besni zato što to često vide kao način da im se nametne osećaj krivice. A neke žene osećaju da imaju prava da krive pojedinačne muškarce za patrijarhat, samo zato što su muškarci. Ponekad, muškarci su defanzivni jer se identifikuju sa patrijarhatom i njegovim vrednostima i ne žele da snose posledice ili da se suoče sa mogućnošću gubljenja muške privilegije. Ali defanzivnost takođe može da bude odraz česte zabune između patrijahata kao vrste društva i ljudi koji u tom društvu učestvuju. Ukoliko želimo da postignemo prave promene, moramo da radimo na razjašnjavanju ove zabune. 

Činjenica da ljudi pogrešno shvataju ovaj termin nije iznenađujuća ukoliko se uzme u obzir dominantan model razmišljanja, nastavlja objašnjenje Džonson:

Kako bismo ovo postigli, moramo da shvatimo da smo zaglavljeni u modelu društvenog života u kome sve počinje i završava se sa pojedincima. Kada tako gledamo na stvari, teži se mišljenju da se u svetu loše stvari događaju samo zato što postoji zavera loših ljudi. Po tom modelu, rasizam postoji zato što su belci netolerantni rasisti koji mrze pripadnike rasnih i etničkih manjina i žele da im naude. Opresija žena se dešava zato što muškarci žele da dominiraju ženama i da ih tretiraju oholo. Siromaštvo i klasna opresija postoje jer su pripadnici viših klasa pohlepni, bezdušni, i okrutni. Naličje ovog individualističkog modela krivice i okrivljivanja je da rasna, rodna i klasna opresija u stvari nisu prave opresije, već jednostavno skup ličnih neuspeha crnaca, žena i siromašnih, koji nemaju prave alate da se uspešno nadmeću sa belcima, muškarcima i drugima koji znaju kako da naprave nešto od sebe. 

Dakle, ukoliko društvo posmatramo samo kao jednostavan skup pojedinaca, ne samo da zanemarujemo određene dimenzije odnosa, ljudi međusobno, ali i ljudi i šireg društva, već smo i suočeni sa konstantnim „mi protiv njih“ modelom razmišljanja i ponašanja. Naravno, u tom modelu uvek je strana sa koje smo „mi“ ona „dobra“ strana – ako „mi“ imamo privilegije na osnovu roda, klase ili obrazovanja onda su „oni“ jednostavno lenji, izabrali loš put, ne trude se dovoljno; ako smo „mi“ u grupi onih koja trpi nasilje i diskriminaciju onda su „oni“ jednostavno zli ljudi. Džonson nastavlja i ukazuje na to koja pitanja moraju da se postave kako bi (pozitivne) društvene promene mogle da se dese:

Ovaj način razmišljanja ignoriše činjenicu da svi mi učestvujemo u nečemu većem od nas samih ili bilo koje grupe pojedinaca. Na nekom nivou, mnogi su upoznati sa idejom da nas društveni život uključuje u nešto veće, ali čini se da mali broj zna šta da radi sa tom idejom. Okrivljivanje “sistema” u mnogima izaziva duboku emotivnu reakciju. Ali ono takođe ukazuje na osnovna nerazumevanja društvenog života, jer okrivljivanje “sistema” (odnosno društva) za naše probleme, ne vodi ka sledećem koraku razumevanja značenja. Na primer, šta je tačno sistem, i kako bi sistem mogao da upravlja našim životima? Da li mi na neki način učestvujemo u njegovom oblikovanju, i ako učestvujemo, kako tačno? Kako, na primer, učestvujemo u patrijarhatu, i u kakvoj smo vezi sa posledicama patrijarhata? U kakvoj je vezi ono što smatramo “normalnim” životom sa muškom privilegijom, opresijom žena, i hijerarhijskim svetom opsednutim kontrolom u koji su svi naši životi ugrađeni? 

Bez postavljanja ovih pitanja, ne možemo u potpunosti da razumemo rod i odbijamo da preuzmemo odgovornost bilo za sebe bilo za patrijarhat. Umesto toga, “sistem” služi kao neodređeni, neartikulisani termin, smetlište za društvene probleme, žrtveni jarac koji nikada ne može biti pozvan na odgovornost i koji, i pored sve moći koju mislimo da ima, ne može da odgovori ili, u stvari, uradi bilo šta. 

I za kraj:

Ukratko, u društvu postoji tendencija da se ignoriše i uzima zdravo za gotovo ono što sebi najmanje možemo da priuštimo da zanemarimo kako bismo razumeli i promenili svet. Umesto da se zapitamo kako društveni sistemi proizvode društvene problem kao što su muško nasilje nad ženama, mi smo opsednuti pravnom debatom i senzacionalističkim, ali nebitnim slučajevima koji će uskoro postati TV filmovi. Ukoliko je cilj da se promeni svet, ovo nam neće pomoći, moramo da uvidimo i bavimo se društvenim korenim koji proizvode i prehranjuju društvene problem koji se ogledaju u, i manifestuju kroz ponašanje pojedinaca. Ovo ne možemo da uradimo bez da shvatimo da svi učestvujemo u nečemu većem od nas samih, nečemu što nismo mi stvorili, ali na šta možemo da utičemo kroz izbore koje pravimo o tome kako ćemo da učestvujemo. 

 Bonus: vizuelni prikaz patrijarhata koji Alen Džonson daje u knjizi: